Tečni Hlorofil - Efikasna Detoksikacija

          Zelena boja je dominantna boja biljaka tokom većeg perioda sezone rasta. Karakteristična zelena boja biljaka potiče od pigmenta hlorofila koji se nalazi u velikim količinama u listovima biljaka. Hlorofil se takođe naziva «tečnom sunčevom svetlošću», zato što apsorbuje sunčevu energiju. Postoji izreka koja glasi: «Zeleno iznutra, čisto iznutra».

          Živi organizmi koji pripadaju životinjskom carstvu se sastoje od različitih tipova ćelija koje možemo da podelimo u dve grupe (klase). Prva je odgovorna za obavljanje svih metaboličkih aktivnosti biljaka, a druga je metabolički neaktivna, i funkcioniše kao mehanička podrška, ili ima funkciju sprovođenja tečnosti kroz biljku. Metabolički aktivne ćelije (parenhimatozne ćelije) sadrže sve biohemijski važne ćelijeske organele. Ćelijske organele karakteristične za biljne ćelije se nazivaju plastidi. Preciznije, plastidi pripadaju klasi organela koje imaju kao prethodnike plastide iz kojih će se razviti: hloroplasti, hromoplasti, amiloplasti i etioplasti.

          U hloroplastima se odvija fotosinteza, i oni su uglavnom zelene boje. Oni se uglavnom nalaze u ćelijama lista, ali su isto tako prisutni i u ćelijama ostalih «zelenih tkiva». Svi hloroplasti sadrže pigment hlorofil. Njegovo ime potiče od starogrčkih reči: chloros - zeleno, i  phyllon-list. Pigmenti su hemijska jedinjenja koja reflektuju samo određene talasne dužine vidljivog dela svetlosnog spektra. Zbog toga oni deluju «obojeno». Cveće, korali, pa čak i koža životinja sadrže pigmente koji im daju njihovu boju. Mnogo važnije od njihove sposobnosti da reflektuju svetlost jeste sposobnost pigmenata da apsorbuju određene talasne dužine. Postoje tri osnovne klase pigmenata u svetlosnoj fazi fotosinteze: hlorofili - zelenkasti pigmenti; karotenoidi - uglavnom su crveni, narandžasti ili žuti pigmenti, i sadrže zajedničko jedinjenje carotin, koji šargarepi daje njenu boju; fikobilini - pigmenti koji se rastvaraju u vodi, a nalaze se u citoplazmi ili u stromi hloroplasta. Oni se pojavljuju samo kod Cianobakterija i Rodofita. Svi ovi pigmenti imaju oblik Hromoproteina (pigmentnoproteinski kompleks), i imaju i proteinske i neproteinske elemente.

          HEMIJSKA STRUKTURA PIGMENTA HLOROFILA

         Hlorofil je prostetična specijalne klase fitohromproteina. U organskoj hemiji, hlorofil se sastoji od četiri pirolska prstena (označena A,B,C,D) i povezana sa četiri metinske veze. Kada se za ovu strukturu veže peti "E" prsten, nastaje forbin veliki prsten.

U prirodi postoje dva važna hromoproteina koji imaju pirol u svojoj strukturi. To su: forbin - prisutan u biljnom carstvu, kao veliki prsten sa 5 aromatičnih prstenova sa jonom Magnezijuma (Mg2+) u jezgru, i porfirin - prisutan u životinjskom carstvu, koji predstavlja veliki prsten sa 4 aromatična prstena koji imaju jon Gvožđa (Fe2+) u svom jezgru. Forbin je deo hlorofilne strukture, dok je porfirin deo hemoglobinske strukture  krvi. Forbin ima različite bočne lance, koji su zakačeni na karboksilnoj grupi umesto jednog vodonika, na primer fitolski lanac.

1915. godine, Dr Ričard Vilstater (Richard Willstatter) je dobio Nobelovu nagradu za otkrivanje hemijske strukture hlorofila, tj. mreže atoma ugljenika, vodonika, azota i kiseonika koji okružuju jedan atom magnezijuma. Petnaest godina kasnije, 1930. godine Dr Hans Fišer (Hans Fisher) je dobio Nobelovu nagradu za otkriće hemijske strukture hemoglobina, i bio je i sam iznenađen kada je otkrio da je ona uglavnom identična kao struktura hlorofila. Hemoglobin (koji se sastoji od hema i globina) je pigment koji daje crvenim krvnim zrncima njihovu crvenu boju, kao što je hlorofil pigment koji daje biljkama njihovu zelenu boju. Kada je Dr Fišer odvojio hem od molekula proteina za koji je bio vezan, glavna razlika između hema i hlorofila je bila uočena. To jest, u slučaju hema, centralni jon je Fe2+  i on se vezuje za porfirin, a u slučaju molekula hlorofila, njegov centralni jon je Mg2+ i on se vezuje za forbin. Mg2+ je koordinišući jon metala u molekulu hlorofila, i kod biljaka kod kojih se ovaj jon nalazi u velikim količinama, oko 6% celokupnog Mg2+ je vezano za hlorofil. Mg2+ stabilizuje zalihe tilakoida, i važno je, radi  efikasnosti fotosinteze, jer omogućava da dođe do tranzicione faze. Mg2+  dospeva u hloroplaste u najvećoj meri tokom svetlosno potpomognutog razvoja proplastida u hloroplaste ili etioplasta u hloroplaste. Za vreme tih procesa, sinteza hlorofila i biogeneza tih zaliha na tilakoidnoj membrani, apsolutno zahtevaju prisustvo dvovalentnog katjona. A sposobnost Mg2+ da ulazi i izlazi iz hloroplasta, nakon ove inicijalne razvojne faze, je još uvek predmet raznoraznih suprotnih izveštaja. Dešai i ostali, (1984) su pronašli da Mg2+ ulazi i izlazi iz izolovanih hloroplasta mladih biljaka (mladica) graška, ali Gupta i Berkovic (Gupta i Berkowitz) 1989. godine nisu uspeli da ponove taj rezultat koristeći hloroplaste iz starije biljke spanaća. Dešai i ostali. , u svom radu su naveli da su hloroplasti starije biljke graška pokazali manje bitne promene u sastavu Mg2+, nego oni hloroplasti na osnovu kojih su oni doneli svoj zaključak. Možda bi relativne proporcije  nezrelih hloroplasta prisutnih u pripremnoj fazi mogli objasniti ovakva zapažanja.

Metaboličko stanje hloroplasta se značajno menja tokom noći i dana. Tokom dana, hloroplasti aktivno sakupljaju svetlosnu energiju pretvarajući je u hemijsku energiju. Do aktivacije metaboličkih puteva dolazi od promene u hemijskom sastavu strome pri dodatku svetlosti. H+ se ispumpava iz strome (u citoplazmu i lumen), dovodeći do alkalnog (kiselog) Ph.  Mg2+ (zajedno sa K+) se otpušta iz lumena u stromu u jednom elektroneutrališućem procesu, kako bi se izbalansirao dotok H+. Konačno, tiolne grupe enzima se smanjuju putem promene u  redukciono-oksidacionom stanju sastava strome. Primeri enzima aktiviranih kao odgovori na ove promene su froktoza 1,6-bisfosfataza, sedoheptuloza bisfosfataza i  ribuloza 1,5-bisfosfatna karboksilaza. Tokom tamnog(mračnog) perioda kada bi ovi enzimi bili aktivni, došlo bi do pojave nepotrebnog prerađivanja tih proizvoda i supstrata.

Dve glavne klase enzima koje su u interakciji sa Mg2+ u stromi hloroplasta tokom svetle faze, mogu biti identifikovani. Kao prvo enzimi u glikolitičnim putevima, najčešće vrše interakciju sa dva atoma Mg2+. Prvi atom je alosterični modulator enzimske aktivnosti, dok drugi atom čini deo aktivnog  dela i direktno je uključen u katalitičku reakciju. Druga klasa enzima, uključuje one gde je Mg2+ složen na nukleotide di- i tri-fosfate (ADP i ATP) i hemijske promene koje uključuju fosforilsni transfer. Mg2+  takođe ima ulogu u strukturalnom održavanju ovih enzima (npr. enolaze).

Prvobitno se pretpostavljalo da je hlorofil prosto jedinjenje, ali 1864. godine. Stouks (Stokes) je putem spektroskopije dokazao da je hlorofil mešavina. 1912. godine Vilštater (Willstatter) je dokazao da je hlorofil mešavina dva jedinjenja: hlorofila-a, rastvorljivog u masti, i hlorofila-b.

Danas je poznato da postoji više vrsta hlorofila, od kojih je najvažniji hlorofil «a». Podaci iz literature nam otkrivaju da je on u vezi sa specifičnim proteinima - CP I, CP 47 i CP 43. Radi se o molekulu koji omogućava fotosintezu, tako što propušta svoje energijom obogaćene elektrone ka molekulima, koji će stvoriti šećere. Sve biljke, alge i cijanobakterije koje vrše fotosintezu, sadrže hlorofil «a». Hlorofil «a» je zajednički svim eukariotičnim fotosintetičkim organizmima, i zahvaljujući njegovoj glavnoj ulozi u reakcionom centru, on je ključan za fotosintezu. Druga vrsta hlorofila je hlorofil «b», koji se nalazi  samo u zelenim algama i biljkama. Ova dva tipa hlorofila se veoma malo razlikuju - u sastavu bočnih lanaca, kod hlorofila «a» - prisutan je -CH3, a kod «b» - CHO). Oba ova hlorofila su vrlo efikasni fotoreceptori zato što sadrže mrežu izmenjivih pojedinačnih i duplih veza, a i orbitale mogu da se delokalizuju, stabilizujući na taj način celu strukturu. Ove dve vrste hlorofila dopunjuju jedan drugog kad je u pitanju absorpcija sunčeve svetlosti. Biljke mogu da obezbede svoju celokupnu potrebu za energijom iz crvenih i plavih delova spektra. Ali, i dalje postoji širok region spektra,  između 500-600nm, iz kojeg se absorbuje jako mala količina svetlosti. Svetlo se nalazi u zelenoj regiji spektra, i s'obzirom da se reflektuje, to je razlog zašto su biljke zelene boje. Hlorofil vrlo snažno vrši absorpciju, tako da može da zamaskira ostale, manje intenzivne boje. Neke od ovih slabijih, delikatnijih boja (iz molekula kao što su karotin i kvercetin), se vide kada je količina molekula hlorofila u lišću manja, u jesenjem periodu, kada zelena boja izbledi, i kada se na njenom mestu pojave narandžasti i crveni tonovi karotenoida.

Treći oblik hlorofila koji je uobičajen se (ne bez razloga) naziva hlorofil «c», i on se nalazi samo u fotosintetičkim membranama nekih hromisti kao i dinoflagelatesa.

Proces od velikog biološkog značaja, u  kojem učestvuje i hlorofil jeste fotosinteza,  biohemijski proces u kojem biljke, alge, protistani i neke bakterije pretvaraju svetlosnu energiju sunca u hemijsku energiju. Hemijska energija se zatim koristi kao gorivo za stvaranje hemijskih reakcija u kojem nastaju šećeri ili ugrađuje azot u aminokiseline, koji su gradivni blokovi proteinske sinteze. I na samom kraju, skoro sva živa stvorenja, u svojoj ishrani i disanju, zavise od energije koja nastaje fotosintezom, čineći tako fotosintezu  vitalnom po opstanak života na zemlji. Fotosinteza je takođe odgovorna i za proizvodnju kiseonika koji čini veliki deo zemljine atmosfere.

Bitan doprinos mehanizmima fotosinteze su dali sledeći naučnici: čuveni engleski hemičar Džozef Pristli (Joseph Priestley); francuski hemičar Antoan Lavoazije (Antoin Lavoisier); holandski lekar Jan Ingenhaus (Jan Ingenhousz); dva hemičara koji iz Ženeve- Žan Senebje (Jean Senebier) - sveštenik, i Teodor de Sosur (Theodore de Saussure); nemački hirurg Julius Robert Majer (Julius Robert Mayer), koji je i prepoznao da biljke pretvaraju sunčevu energiju u hemijsku.

          MOLEKULARNI KOMPLEKSI HLOROFILA

          Hlorofili i hlorofilini imaju sposobnost da formiraju čvrste molekularne komplekse sa određenim hemijskim supstancama za koje se zna ili se sumnja da izazivaju rak, uključujući tu i poliaromatične ugljovodonike, koji se nalaze u dimu cigareta, neke heterocikločne amine koji se nalaze u kuvanom mesu i aflatoksin B1 (AFB1). Čvrste veze hlorofila i hlorofilina i ovih potencijalnih kancerogena, mogu da ometu njihovu apsorbciju u gastrointestinalnom traktu i da smanje količinu koja dospeva u podložna tkiva.

Hlorofilini su jedni od najmoćnijih antioksidanata ikada proučavanih. Dokazano je da hlorofilini mogu da neutrališu nekoliko fizički relevantnih oksidanata in vitro, a ograničeni podaci iz životinjskih studija ukazuju na to da suplementacija hlorofilom može da smanji nanesenu štetu od hemijskih kancerogena i radijacije.

          HLOROFILI, HLOROFILINI I PREVENCIJA KARCINOMA

        Eksperimentalne studije pokazuju da hlorofilin ima antikancerogeno dejstvo, takođe. poznato je da , da bi došlo do razvoja raka neke hemikalije, koje se nazivaju «prokancerogenima»), moraju prvo da budu metabolisane u aktivne kancerogene, koji su sposobni da oštete DNK ili druge specifične molekule u  napadnutim tkivima. Pošto su enzimi u klasi citohroma P450 neohodni za aktivaciju nekih prokarcinogena, inhibicija enzima citohroma P450 može da smanji rizik od nekih tipova hemijski izazvanih karcinoma. In Vitro studije pokazuju da hlorofilin može da smanji aktivnost enzima citohroma P450. Druga faza enzimske biotransformacije eliminiše potencijalno štetne toksine i karcinogene iz tela. Ograničeni podaci iz životinjskih studija pokazuju da hlorofilin može da poveća aktivnost druge faze enzimsko-kvinonske reduktaze.

Drugo moguće objašnjenje antikancerogenog mehanizma nekih od derivata hlorofila je da oni reaguju kao presretači molekula, a u svrhu blokiranja absorpcije aflatoksina i drugih osnovnih materija u ishrani, a koje mogu da dovedu do pojave raka. Kada se hlorofilin uzima zajedno sa kancerogenom, hlorofilin se ponaša kao «molekul presretač»

koji formira reverzibilan kompleks sa kancerogenom. Istraživanja izričito potvrđuju da je hlorofilin taj «molekul presretač», i da je hlorofil pokazao taj «presretački» efekat kod svih testiranih karcinogena. Studije pokazuju da je stvaranje kompleksa nekovalentnih veza između kancerogena i hlorofilina, taj mehanizam koji ima «presretački» efekat, i da što je snažnija veza tog kompleksa, manja količina hlorofilina je potrebna da «presretne» karcinogen. Kompleksna struktura je moguća zahvaljujući ravnim površinama tog jedinjenja, koji se vezuju sa hlorofilinom zbog hidrofobičnih interakcija na površini hlorofilina i jedinjenja. Drugi način sagledavanja «presretačke» aktivnosti hlorofila i njegovih derivata se može izvršiti  putem «zarobljavanja» molekula. Zarobljavanje molekula onemogućava kancerogene da napadnu ćelije. To «zarobljavanje» smanjuje dostupnost organizma kancerogenima, a samim tim manji deo organizma je izložen tim kancerogenima. Prema jednoj studiji o Salmo Gairdneri, Fingerling rainbow trout,  izgledalo je kao da CHL funkcioniše samo ukoliko su CHL i kancerogeni prisutni u ishrani u isto vreme. Od mehanizma «presretačkog» dela CHL-a se očekuje da će se isto tako moći primenjivati i kod ljudi.

Aflatoksin B1 (AFB1) je kancerogen jetre koji se dobija od nekih vrsta gljiva, i nalazi se u buđavim žitaricama, kao što su kukuruz, kikiriki i zrna soje. Na toplim, vlažnim mestima prilikom nepravilnog skladištenja žitarica, visoki nivoi AFB1 se dovode u vezu sa povećanim rizikom od nastanka hepatocelularnog karcinoma. U jetri, AFB1 se metaboliše u kancerogen koji je u stanju da se «veže» za DNK i da izazove mutacije. Kod životinjskih modela (primera), kod nastanka karcinoma jetre izazvanog delovanjem AFB1, davanjem hlorofila u isto vreme dok traje izloženost AFB1 iz ishrane, značajno je smanjeno oštećenje DNK-a jetre izazvanog od strane AFB1, kod RAINBOW TROUTS i pacova, a razvoj kancera jetre kod TROUT je zavisio od doziranja.

          HLOROFILINI I DETOKSIKACIJA

          Hlorofilini takođe imaju veoma važnu ulogu u unutrašnjoj detoksikaciji tela, kako bi se održao kvalitet života i zdravstvenog stanja. Unutrašnja detoksikacija podrazumeva procese koji neutrališu , transformišu ili eliminišu toksine iz organizma, putem jednog ili više sledećih sistema: 

-          Respiratorni - pluća, bronhije, grlo, sinusi i nos

-          Gastrointestinalni trakt - jetra, žučna kesa, želudac, tanko i debelo  crevo

-          Urinarni - bubrezi, bešika, uretra

-          Koža - znojne i lojne žlezde, kao i suze

-          Limfa - limfni kanali i limfni čvorovi

Jetra je jedan od najvažnijih organa u telu kada se radi o detoksikaciji ili oslobađanju tela od stranih supstanci ili toksina. Glutation preko sulfhidrilnih grupa helira teške metale; živa i olovo takođe pokazuju sposobnost da se vezuju za glutation. Kada se vežu, žuč postaje glavni «put» kojim organizam izlučuje taj kompleks, na taj način smanjujući raspoložive količine glutationa u organizmu. Primarni izvor sumpornog dela (komponente) cisteina je metionin. Ćelije jetre ne mogu tako lako da metabolišu cistein, dok se metionin upija mnogo lakše, i i nakon toga se metaboliše (razlaže) na s-adenosilmetionine, homocisteine, cistatine i cistein. Ćelije raka koriste metionin kako bi rasle i razmnožavale se. Zavisnost rasta ćelija raka od metionina je «veštačko» stanje, nametnuto od strane nekih ranijih nedostataka u transsumpornim i transmetilationskim putevima. Zbog toga, ukoliko je smanjena dostupnost metionina, ne samo što će sposobnost jetre da vrši detoksikaciju biti umanjena, već će takođe biti manja dostupnost glutationa sposobnog da se veže za strane substance. Studije su pokazale da manjak metionina sam po sebi može da izazove rak jetre i bez prisustva kancerogena, i da manjak metionina takođe može da «dozvoli» teškim metalima da izazovu toksične efekte.

Debelo crevo predstavlja kolektor otpadnih materija iz tela. Debelo crevo mora redovno da se čisti, jer ako se ne odstranjuju toksini, mogu da se ponovo resorbuju u krv i izazovu autointoksikaciju = samotrovanje organizma. Ako postoji zastoj otpadnih materija u debelom crevu, to predstavlja rizik za nastanak divertikula (proširenja u zidu creva) koji ako postoje, predstavljaju opasnost za nastanak upale i maligne alteracije. Jedan od najvažnijih faktora zdravlja jeste korišćenje takve hrane ili dodataka ishrani, koje sadrže vlakna za pročišćavanje debelog creva.

Glavni zadatak bubrega se sastoji u tome da očuva volumen i sastav ekstracelularne tečnosti konstantnim. Ovo je neophodno, bez obzira na varirajuće spoljne uticaje. Deo ovog zadatka, ali samo jedan njegov deo, je da izbaci iz organizma neke od nusprodukata metabolizma koje ćelije ne mogu da razlože. Stoga je glavna uloga bubrega kontrola unutarćelijske tečnosti, i ukoliko bubrezi rade svoj posao kako treba, svaka ćelija koja je prilično autonomna, će izlučiti ili izbaciti ono što joj treba ili ne treba, iz ekstracelularne tečnosti. Bubrezi čuvaju ono što nam je potrebno, ali šta više, dozvoljavaju nam slobodu da imamo i višak. To jest, dozvoljavaju nam da unosimo i više nego što nam je potrebno od mnogih neophodnih materija - vode ili soli, na primer - i izlučuje tačno onaj višak koji nam ne treba. I na kraju, bubrezi čuvaju i količinu naših telesnih tečnosti, i njihov sastav. Imajući u vidu da smo mi ¾ voda, jednostavno mereći se svakog dana, možemo uvideti preciznost kojom bubrezi ovo postižu. Uprkos varijacijama u ishrani, telesnim aktivnostima ili unosu tečnosti, brojke ostaju konstantne. Bubrezi obavljaju svoju ulogu sa preciznošću od 1%, a nikad manje od 5%, pod ekstremno varirajućim okolnostima. Ukoliko bubrezi naglo otkažu, smrt nastupa posle nekoliko dana, delom zbog toga što je deo akumuliranih otpadnih materija otrovan po srce, koje prestaje sa radom. Još interesantniji je način na koji bubrezi mogu da se adaptiraju za polako odumiranje, tako da čovek može da preživi i sa 5% ukupnog funkcionisanja bubrega. Bubrezi imaju veći kapacitet rezerve u slučaju otkaza rada, nego, na primer, srce ili pluća.

Limfni sistem. Skoro 80% ukupne telesne mase čini voda. Jednu trećinu te tečnosti čini ekstracelularna tečnost (vanćelijska tečnost). Samo 12% telesne tečnost čini krv, a 62% krvi se nalazi u ćelijama. To znači da 36% naše telesne tečnosti čini limfa. Limfa je tečnost koja okružuje ćelije. Ona predstavlja ćelijsko okruženje. U telu se nalazi tri puta više limfne tečnosti, nego krvi. Ali nisu sve ćelije okružene vodom. Koštane ćelije okružuju koštani minerali. Ali ipak sve ćelije zavise od vanćelijske tešnosti, kao svoje ishrane. Limfa, kroz svoje kanale hrani čak i koštane ćelije. Kada otpadne materije napuštaju ćelije, dve cirkulišuće telesne tečnosti, krv i limfa, odnose te materije. Limfa se sastoji od krvi, ali ne sadrži crvena krvna zrnca. Svaka ćelija u telu je okružena intersticijalnom tečnošću, koja se sastoji od materija iz krvotoka i otpadnih materija koje su ćelije izbacile. Oko 90% vode i malih molekula koji ulaze u intersticijalnu tečnost iz krvotoka, su apsorbovani od strane lokalnih krvnih sudova. Preostalih 10% vode i malih molekula plus proteini, drugi veći molekuli i čestice intersticijalne tečnosti se sakupljaju u mrežu sitnih krvnih sudova.

 Limfni sudovi se ulivaju u veće limfne sokove koji se prazne u krvotok. Limfni sudovi sadrže jednosmerne zaliske i protkani su mišićnim vlaknima koje pumpaju limfu kroz ove zaliske. Pošto limfni sistem odnosi toksine iz svih ćelija, njegovo ispravno funkcionisanje je veoma važno za celokupno zdravlje. Limfa je, na svom putu do ćelija, puna hranljivih materija, ,otpadnih materija ćelijskih hormona  i enzima. Leukociti, limfociti, monociti antitela i druga bela krvna zrnca su sposobna da putuju gde god ima vode. Isto kao što je i vazduh oko našeg tela u stalnom pokretu, limfna tečnost koja okružuje ćelije je isto tako u stalnom pokretu. Ćelije bolje funkcionišu sa svežom limfnom tečnošću ispunjenom pravilnim koncentracijama vodonika, kiseonika, glukoze i drugih hranljivih materija. Zalisci postoje u svim limfnim kanalima. U velikim limfotokovima, zalisci se nalaze na svakih nekoliko milimetara, a u manjim limfotokovima, zalisci se nalaze mnogo bliže jedan drugom od par milimetara. Pokretne slike izloženih limfnih sudova pokazuju da kada je limfni sud rastegnut tečnošću, glatki mišići u zidovima sudova se automatski kontrahuju (grče).

Šta više, svaki segment limfnog suda, koji se nalazi između dva uzastopna zaliska, funkcioniše kao zasebna pumpa. To jest, ispunjenost jednog segmenta izaziva njegovu kontrakciju, i tečnost se ispumpava kroz zalistak, u sledeći limfni segment. Ovo ispunjava sledeći segment, i nekoliko sekundi kasnije - i on se kontrahuje. Ovaj proces se odvija duž celog limfnog sistema, dok na kraju tečnost ne bude ispražnjena nazad u krvotok, iz ductusa thoraciusa u venu kavu tačno ispod ključne kosti. Kada sveže zalihe zamene otpadne materije ćelija - toksine, bakterije, viruse, otpad i krhotine - ćelije su zdravije, a samim tim i mi smo zdraviji. Uklanjanje proteina iz intersticijalnih prostora je apsolutno esencijalna funkcija, bez koje bismo umrli u roku od 24 sata. Debelo crevo je glavni organ u koji se sluzave materije iz limfe ulivaju.

Kada limfni sistem postane jako ispunjen sluznim materijama, stvara se pritisak koji se oseti u celom telu. Počinje da se javlja kao tenzija (napetost) u mišićima, da bi se, kako se pritisak povećava, razvio bol u mišićima. Jedna od uloga groznice je i da razblaži sluz u limfnom sistemu, poboljšavajući mu tako šanse da teče, i da prođe kroz zidove debelog creva. Svi faktori koji pročišćavaju limfu, smanjuju groznicu. Ako debelo crevo nije u stanju da obavlja funkciju prečišćavača limfe, onda jetra preuzima tu ulogu, umesto debelog creva. Toksini koje jetra preuzme i neutrališe, izlučuju se putem žuči. Ukoliko je velika količina, žuči, žuč se vraća u želudac, i to izaziva mučninu. Većina trava su limfni prečišćavači, i zato životinje jedu travu kada su bolesne. Iz ovoga možemo videti kakvi problemi mogu nastati ukoliko je debelo crevo zapušeno. Ukoliko se to i desi, otpadni materijal se vraća u limfni sistem. Kako se ovaj proces nastavlja, otpadni materijal stiže i tela, zato što limfni sistem opslužuje sve ćelije u telu.

Mi takođe izbacujemo toksine i putem znojenja, vežbanjem (telesnom aktivnošću) ili emitovanjem toplote. Naši sinusi i koža takođe mogu da budu pomoćni organi putem kojih mogu da se eliminišu višak sluzi i toksina, u slučaju upale sinusa, ili osipa na koži, svako na svoj način.

          Zašto je važno obezbediti pravilno funkcionisanje telesnih sistema za detoksikaciju?   

        Zato što smo svi mi izloženi toksinima svakodnevno, i to ne samo od spoljnih izvora, već i od unutrašnjih. Samim tim, možemo reći da su spoljni (egzogeni) i unutrašnji (endogeni) izvori uobičajeni putevi koji truju i zagađuju naš organizam. Toksičnost se pojavljuje u našem telu onda kada unosimo više nego što možemo da obradimo i eliminišemo. Homeostaza znači da su naše telesne funkcije u ravnoteži. Ova ravnoteža je narušena kada unosimo u sebe neke toksične substance u većoj meri  nego što možemo da svarimo. Toksičnost zavisi od doziranja, učestalosti konzumiranja ili jačine toksina. Toksini mogu da dovedu do momentalne ili rapidne pojave simptoma, kao u slučaju većine pesticida i nekih lekova, a vrlo je moguće, čak i češće, da oni ulaze postepeno i prouzrokuju dugotrajne negativne efekte , kao što izloženost azbestu može da dovede do pojave raka pluća.

          Šta je toksin?

        To može biti bilo koja supstanca koja stvara iritirajuće i/ili štetne posledice po ljudsko telo, potkopavajući naše zdravlje ili opterećujući naše biohemijske funkcije, odnosno rad organa. Mogu nastati kao posledica neodgovarajućeg režima ishrane, kao sporedan efekat pri uzimanju lekova, ili kao produkt metaboličkih procesa koji se iz nekog aspekta razlikuju od fiziološki ispravnih. Lekovi koji se uzimaju sporadično, takođe uglavnom imaju neka štetna dejstva. Slobodni radikali dovode do iritacije, upale, starenja, i izazivaju degeneraciju naših tkiva. Psihički i duhovni uticaji, naučeni obrasci i negativne emocije takođe mogu imati toksičan efekat - i kao izazivači stresa, i kao sredstva koja menjaju normalnu fiziologiju tela, a vrlo lako mogu da dovedu i do pojave specifičnih simptoma.

U 21. veku toksične materije prete organizmu u mnogo većoj meri nego ikada ranije. Postoje brojne nove, jače hemikalije, a da ne govorimo o zagađenosti vazduha i vode, o zračenjima raznih vrsta i nuklearnim reaktorima. Gutamo nove hemikalije, uzimamo razne lekove, koristimo više šećera i prerađenih životnih namirnica, a uz to se i svakodnevno trujemo širokom paletom sedativa i stimulativnih sredstava. Učestalost oboljenja izazvanih dejstvom toksina se takođe povećala. Kanceri i kardiovaskularna oboljenja su dva najčešća oboljenja izazvana dejstvom toksina. Artritis, alergije, gojaznost i brojni kožni problemi su samo još neka od ovih oboljenja. Kao dodatak, širok spektar simptoma kao što su glavobolje, zamor, bolovi, kašalj, gastrointestinalni problemi, i problemi slabljenja imuniteta, može biti povezan sa toksinima.

Najčešći eksterni putevi kojima toksini dospevaju u naš organizam su udisanje (pušenje, zagađenje vazduha, amalgamske plombe, «bolesne» zgrade), varenje (ostaci nesvarenih namirnica, hemikalije u vodi, lekovi), injekcije ( vakcinacije, injekcije protiv gripe, tetoviranje), apsorpcija (hemikalije iz sintetičkih vlakana, boje, razne vrste plastike, pesticidi i hemijska veštačka đubriva kojima se prskaju travnjaci), i zračenje (medicinski rentgen aparati, nuklearne elektrane, testiranje oružja, bombe sa obogaćenim uranijumom, mobilni telefoni, predajnici, kompjuterski monitori, televizori, mikrotalasne pećnice, radio i satelitski predajnici). Mi ih jedemo i pijemo, i izlažemo sebe tim materijama uzastopno i stalno. U stvari, bilo koja supstanca može biti toksična - voda, natrijum i skoro sve namirnice mogu da predstavljaju problem u određenim okolnostima.

Na unutrašnjem nivou, naše telo proizvodi toksine kroz svoje normalne svakodnevne funkcije. Biohemijska, ćelijska, i telesna aktivnost stvaraju supstance koje se moraju izbaciti iz organizma. Slobodni radikali su biohemijski toksini. Ostali toksini nastaju fermentacijom, varenjem i od ostataka nesvarenih namirnica, kao i zbog dehidracije i neuhranjenosti. Ova endogena toksičnost može biti izazvana i uticajima egzogenih toksina koji mogu doprineti neuhranjenosti i otežanom varenju usled štete koju mogu naneti nervnom, imunom i enzimskom sistemu. Ukoliko ovi toksini nisu uklonjeni, mogu izazvati  iritaciju ili upalu celija i tkiva, blokirajući, na taj način,normalno funkcionisanje na celularnom, organskom i celokupnom telesnom nivou. Mikrobi raznih vrsta, npr. crevne bakterije, strane bakterije, gljivice i paraziti, proizvode otpadne materije sa kojima onda mi moramo da se izborimo. Naše misli i emocije, pa i sam stres, dovode do povećanja biohemijske toksičnosti. Pravilna eliminacija oih toksina je od vitalnog značaja za naše zdravlje. Jasno je da prilikom normalnog funkcionisanja našeg organizma, mi izlazimo na kraj sa određenim nivoima toksičnosti. Zabrinutost postoji ukoliko ih unosimo previše, ili ih sami proizvodimo, ili pak ako dođe do usporavanja procesa eliminacije.

Uobičajeni simptomi izazvani toksičnošću su glavobolje, zamor, problemi sa zadržavanjem sluzi, bolovi, problemi sa varenjem, alergije, i preosetljivost na supstance iz naše okoline kao što su razne hemikalije, parfemi, sintetika.

Detoksikacija podrazumeva promene u ishrani i načinu života, koje smanjuju unos toksičnih materija, i sa druge strane poboljšavaju njihovu eliminaciju iz organizma. Izbegavanje unošenja hemikalija, iz hrane i drugih izvora, prerađene hrane, šećera, kofeina, alkohola, duvana i lekova, pomaže da se smanji unos toksina. Uzimanje dodatne količine vode (prečišćene), povećan unos vlakana putem konzumacije voća i povrća, ili upotreba prirodnih dodataka ishrani su koraci u procesu detoksikacije.

          HLOROFILINI KAO UNUTRAŠNJI DEZODORANS

       Hlorofilini se takođe mogu smatrati unutrašnjim dezodoransima. Zapažanja iz 40-tih i 50-ih godina 20. veka, do kojih su došli naučnici, da hlorofilin ima deodorišući efekat na rane koje su imale neprijatan miris, dovela su naučnike do ideje da pacijentima sa kolostomom daju hlorofilin oralno, kako bi držali pod kontrolom fekalne neprijatne mirise. Objavljeno je i nekoliko izveštaja, u kojima je navedeno da hlorofilin smanjuje i subjektivan utisak urinarnog i fekalnog mirisa kod pacijenata koji pate od inkontinencije.

          HLOROFILIN ZA BOLJE ZARASTANJE

        Istraživanja iz 1940-tih koja su ukazivala da su rastvori hlorofilina usporavali rast pojedinih anaerobnih bakterija u epruvetama, a da su ubrzavali zaceljenje eksperimentalnih rana kod životinja dovela su do upotrebe rastvora hlorofila kod tretmana dugotrajnih otvorenih rana kod čoveka. Krajem 1940-tih, i tokom 1950-tih, došlo je do serije nekontrolisanih studija na pacijentima koji su patili zbog rana koje su sporo zarastale, kao što su one kod vaskularnih čireva i dekubitusa, sa rezultatom da je primena rastvora hlorofila dovela do efikasnijeg zaceljenja nego bilo koji drugi uobičajeni tretmani. Krajem pedesetih godina, hlorofilin dodat papainu i jedinjenjima koja sadrže ureu, koji su se koristili kod hemijske obrade rana, kako bi došlo do smanjenja lokalnih upala i otoka, i bolje kontrole zaceljivanja i neprijatnih mirisa.

Natrijum bakarna so hlorofila je poznata kao agens koji pomaže pri zaceljenju rana. Izgleda da se primarni značaj hlorofilina sastoji u antiaglutininskim i antiinflamatornim supstancama, zato što omogućava kontinuiranu i produženu upotrebu proteolitičkih sastojaka, papain-uree, koji mogu da izazovu zapaljenja i hemoglutinaciju kapilara. Povoljni klinički rezultati su izgleda nastali zahvaljujući činjenici da proteolitička jedinenja (koja sadrže papain, ureu, i hlorofilin) temeljno čiste lezije svih nekrotičnih tkiva, i da nakon toga održavaju optimalnu cirkulaciju i dreniranje, kako bi omogućila da do tkiva stignu svi neophodni i hranljivi elementi sa krvlju.

Smit (Smith) napominje da je ključna stvar koja doprinosi pozitivnim efektima hlorofilina, metabolički antagonizam, gde su obrazac rasta i aktivnosti zaraženih bakterija modifikovani. Ta modifikacija ima za rezultat smanjenje toksičnosti određenih bakterijskih metaboličkih produkata. Istovremeno, hlorofilin unapređuje i stimuliše normalnu ćelijsku proliferaciju, što rezultira ubrzanim zarastanjem rana. Kao dodatak, bakteriostatička svojstva su zaslužna za to što hlorofilin tako uspešno kontroliše neprijatne mirise.

          HLOROFILIN  I  DODACI  ISHRANI

        «Tečni Hlorofil» je dodatak ishrani koji sadrži hlorofilin (natrijum-bakarnu so hlorofila) iz lucerke. Predstavlja koncentrovani izvor hlorofila a i hlorofila b.

Lucerka je jedna od najbolje proučenih biljaka, i predstavlja jedan od najboljih izvora belančevina, hlorofila, karotina vitamina A (retinoli), vitamina D (kalciferoli), vitamina E (tokoferola), vitamina B (piridoksina), vitamina K (filokvinona) i nekoliko enzima za varenje. Zahvaljujući svom dubokom korenskom sistemu koji omogućava odličnu apsorpciju minerala, lucerka je odličan izvor kalcijuma, magnezijuma, fosfora, gvožđa, kalijuma i drugih minerala. Širom sveta se već dugo koristi u ishrani stoke. Srednje-evropske kulture već dugo koriste lucerku kao prirodni stimulans za konje, tvrdeći da im ona daje veću brzinu i snagu, i samim tim nas dovodi do značenja njenog imena (Alfalfa - Al Fal Fa) koje u prevodu na naš jezik ima značenje «otac sve hrane». Lucerka se već vekovima koristi širom sveta kao roborativno i stimulativno sredstvo. Rezultati istraživanja ukazuju na to da može onemogućiti kancerogene hemijske materije u jetri i debelom crevu koje su dospele u organizam putem hrane, još pre nego što oštete organizam. Može pomoći i u procesu eliminacije toksina i održavanju normalne Ph vrednosti. Hranljive materije visokog hlorofilnog sadržaja povećavaju bazičnu reakciju organizma, i samim tim ga oslobađaju otrova, naročito onih iz jetre.

Mora se napomenuti da hlorofil i hlorofilin nisu isti. Hlorofilin je polusintetička mešavina koja se sastoji od natrijum-bakarne soli, dobijene iz hlorofila. Tokom sinteze hlorofilina atom magnezijuma u centru prstena se zamenjuje bakrom, i gubi se fitolski segment. Za razliku od prirodnog hlorofila (koji se rastvara u masti), hlorofilin se rastvara u vodi.

Naučnici nisu sigurni koja količina hlorofila (ako i uopšte) ulazi u krvotok. Sa druge strane, molekuli hlorofilina su sposobni da se kreću unutar organizma, pošto je magnezijum u centru zamenjen bakrom. Bakar, kao i gvožđe, transportuje kiseonik. Zapravo, molekul hlorofilina je skoro identičan molekulima hema u našem krvotoku.

Tečni Hlorofil proizveden od strane naše kompanije, ima visoko alkalni efekat u digestivnom sistemu, pomaže pri uklanjanju neprijatnog telesnog mirisa, eliminaciji zadaha iz usta, poboljšava cirkulaciju krvi, ublažava simptome slabog varenja i premorenosti, i pomaže u poboljšanju i optimalizaciji opšteg zdravstvenog stanja. pored ostalih prednosti, pomaže i pravilno funkcionisanje creva.

Za prirodne hlorofile nije poznato da su toksični, i  nikakva toksična dejstva mu se ne mogu pripisati uprkos proteku više od 50 godina od kako se nalazi u kliničkoj upotrebi kod ljudi.

Kod oralne upotrebe, hlorofilin može dovesti do promene boje urina i fecesa u zelenkasto, ili može promeniti boju jezika u žućkasto ili crnkasto. Bilo je i nekoliko prijavljenih slučajeva dijareje, povezanih sa oralnom primenom hlorofilina. Oralna primena hlorofilina može dovesti do lažnog pozitivnog rezultata na gajak testu. Pošto hlorofil i hlorofilin još nisu bili testirani na trudnicama i dojiljama, one bi trebale da izbegavaju upotrebu ovog preparata tokom trudnoće i dojenja. Kod ispitnih miševa, hlorofilin je zamaskirao neke od sporednih efekata ciklofosfamida. Nije bilo prijavljenih slučajeva predoziranja.

Prof. Garban Zeno, PhD

Odsek za Biohemiju - Molekularnu biologiju i Ljudsku ishranu

Fakultet za Tehnologiju Hrane